Едукативни колаж Марије Вуковић Бисерко и Ненада Аћимовића одштампан на првом фестивалу "Ослобађање" 2013. године. Кориштени материјали из Судац колекције Института за авангарду из Хрватске којем се топло захваљујемо на уступљеним материјалима.

U zenitu

Prvi svetski rat je bio ključna tačka preloma za evropsku civilizaciju. Kada se završio, njegovi učesnici i svedoci svetske klanice koja je trajala do 1918 nisu jednostavno ostavili svoje uniforme i puške pa pokupili plugove, šrafcigere ili kistove i nastavili tamo gde su stali četiri godine ranije. Njihovi odgovori (na sopstveno sećanje-izaći na kraj sa sopstvenim sećanjem postaje motor nove umetnosti) su bili radikalno različiti: neki su postali hedonisti nezainteresovani za zajednicu i društvo, okrenuti samo sebi, sopstvenom uživanju, zarađivanju. Neki su postali mizantropi, isto tako nezainteresovani pa čak i neprijateljski raspoloženi prema drugima. Nekima je ubrzo nakon prvog svetskog rata dobro zazvučao mit o veličanstvenoj prošlosti i obećanje takve budućnosti sopstvene nacije, te smo dobili i začetke fašizma i nacizma. A neki su se bacili u umetnost, pokušavajući da identifikuju razlog zbog kojeg je civilizacija mogla da dopusti sebi bezdušni četvorogodišnji pir.

Evropa je tada prepuna u civilizaciju razočaranih umetnika i oni traže način da artikulišu svoje razočarenje, bes i projekat koji bi se mogao nazvati pravim političkim projektom. Jedni dekonstruišu formu, razvaljuju logiku prostora, razvijaju osnovne jedinice postojanja koje mislimo, drugi se okreću idealu mašina za koje veruju da mogu načiniti manje štete nego ljudi, pa  ih počinju i imitirati, pretvarajući sebe u fabrike umetnosti, proizvođače korisne umetnosti. Treći vulgarizuju ideje mladog austrijskog doktora i za pad optužuju civilizaciju koja "nameće" normativne oblike ponašanja i mišljenja i pokušavaju da se tih stega oslobode prizivajući direktnu komunikaciju sa nesvesnim. Neki su, pak, se okretali prirodi i tvrdili da je upravo privilegovani subjekt istorije i civilizacije Čovek i Građanin onaj koji je svojim delovanjem omogućio nešto tako strašno kao prvi svetski rat. Umetnici su dekonstruisali stvarnost oko sebe, a svoju umetnost su koristili kao jezik.

Pa iako izgleda kao da je tadašnja Jugoslavija bila država na margini evropske i svetske kulture, i ovde je rastao jedan autentičan umetničko-politički pokret: Zenit. Nije na kraju najjasnije šta je bio motiv iza upotrebe baš ovog pojma, da li je u pitanju pomalo pretenciozno mišljenje o sopstvenom stavu ili je naziv ukazivao na mišljenje da je Čovek prešao svoj zenit i da je ostao silazak? Svakako je tačno jedno: Zenit je bio jedan od vodećih intelektualnih pokreta tog doba, rame uz rame sa futuristima, kubistima, dadaistima, konstruktivistima, nadrealistima i sličnim.

Pokret zenitista je grupa umetnika koje se okupljala oko časopisa "zenit" koji je izlazio od 1921 do 1926, od toga do 1924 u Zagrebu a nakon toga u Beogradu. Časopis je bio neredovan, prvenstveno zbog raznih pritisaka na urednika, poznatog Ljubomira Micića, što je i uslovilo selidbu prvo u Beograd ali i kasnije gašenje časopisa.

Ovaj eklektički časopis spajao je u sebi ono što se do tada nije spajalo: slikarstvo, prozu i poeziju, svrstavajući se u tadašnji vrh svetske i evropske umetnosti. Pravila starog sveta, po mišljenju prvaka ovog pokreta, potpuno su se kompromitovala. Diferencijacija umetnosti je po njihovom mišljenju bila buržoaska izmišljotina čiji je cilj pacifikacija opasnog potencijala koji umetnost sa sobom nosi. Po njihovom mišljenju, posao umetnosti nije bila "lepota", "predstavljanje", "uživanje" ili "zadovoljstvo" niti njihova proizvodnja, već joj je zadatak bila promena ljudi, promena mišljenja i pobuna protiv uštogljenih pravila buržoaskog i malograđanskog društva: pravi politički ciljevi. 

Simbioza umetnosti i političkog stava bila je zajednička crta svih umetničkih pokreta tog vremena. Umetnički pravac, prvenstveno slikarski, koji je bio dominantan pre Velikog rata i koji je dostigao poziciju establišmenta zamišljen je malne kao čist larpurlatizam: svetlost radi svetlosti, lepo radi lepoga, prikaz radi vernosti, slika radi platna i uživanja. Poprilično dosadno po mišljenju mladih umetnika koji se tada još nisu etablirali, niti su pokazivali nameru da se etabliraju. Ključna razlika, mora se priznati-impresionizam je sebe promovisao kao pravu  umetnost naspram stare (podsećanja i ironije radi dodajemo i "buržoaske") uštogljenje klasične estetike, dok pokreti koji su ga nasledili to i nisu pokušavali, njihov je šamar upućen i samoj umetnosti-je u obećanju koje umetnost nudi. Nova umetnost pretenduje da se uključi a ne da opiše, da deluje a ne ulepšava. .

Politički angažman zenitista nije lako uhvatiti, mora se priznati. Nejasna artikulacija vrtela se oko prastare, mada uvek pomalo infantilne, ideje o dobrom divljaku, slobodnom od pogubnog uticaja civilizacije. Namesto građanina, dajte nam varvarina, bio bi sublimiran zahtev ovog kratkotrajnog ali uticajnog pokreta.  Nejasno je doduše šta to treba da znači, ali istaći neki zahtev koji se govori jezikom umetnosti bio je korak ogroman sam po sebi, onaj korak koji je utemeljio savremenu umetnost kao nerazdvojivu od političkog angažmana i političkog stava, umetnost koja se uvek nalazi u centru problema, centru pobune protiv autoritarne vlasti a nikad na njihovim periferijama.

Edipalna pastorala kojju je propagirao Ljubomir Micić, prvi od zenitista prostom činjenicom da je bio urednik časopisa čiji je naziv postao nomosom celog pokreta, insistira na barbarogeniju-imaginarnom junaku njegove knjige "barabarogenije decivilizator"-koji nosi tajnu (doduše, ne zna se koju ni kako, ni gde, ni kome, ni zašto) koja je rešenje problema koje nam je nametnula civilizacija i industrijalizacija, njena neizbežna senka. On ne voli novac, zarađivanje, industriju već je decivilizator, povratnik prirodi, zemlji. Ovakava i slična protivljenja buržoaskom društvu i nesumnjivo levičarska pozicija osudili su Zenit na društvenu osudu, a optužba za komunističku propagandu  nije bila daleko, što je i bio uzrok prvo selidbe i na kraju gašenje časopisa, mada ne i ideja pokreta. Nosioci pokreta raselili su se širom sveta i Evrope.

Ali naravno, nisu prošli nezapaženo: neposredno nakon gašenje Zenita pojavila se grupa ljudi koji su sebe nazvali "travelerima" a koje su zvali i "mali zenitisti". Oni su, opet, uradili nešto neočekivano. Sopstveno telo su posmatrali kao polje na kojem se odvija umetnost i moglo bi se reći da su i bili začetnici savremenog performansa. U činu pobune protiv društvene hijerarhije, recimo, klanjali su se konjima na ulici ignorišući gospodu, svakako izazivajući skandale ali ne obazirući se na malograđanske komentare, kazne ili ocene: mera njihovog delovanja nije bila nečija ocena već ono što su oni smatrali ključnim: šamar malograđanskom društvu. Tu su bili prvaci, kada je došlo do izbora oni su se odlučili da svoju umetnost žive.

Savremena percepcija ovih pokreta duboko je obeležena političkom situacijom. Banalni primer, primer koji može da posluži i kao primer apsurda savremenog političkog života, svakako je proces otimanja oko nasleđa Zenita između Hrvatske i Srbije, uvežbani taktički potez pomoću kojeg ove dve države u tandemu briljiraju u zenitu gluposti. Iako je nasleđe travelera jednostavno rečeno Jugoslovensko, to ne sprečava da dve države jedna drugu peckaju reprintima časopisa u vreme kada je on bezopasan, državnim poklonima, delikatnim izborom datuma izložbi i slično. Ideje Zenita i travelera, međutim, pokazuju izuzetnu žilavost. Da li zbog ljudske potrebe za pastoralnim slikama, da li zbog frustracije inherentne savremenom životu ili nečeg trećeg, ideja dacivilizacije nije umrla, a ni ne pokazuje znake starenja. Na kraju, živimo u svetu koji, gledan  iz žablje perspektive (da ne budemo bezobrazni pa da podsetimo da je i tokom Velikog rata on mogao biti doživljen samo iz žablje, to jest rovovske perspektive), galopira u kataklizmu. Bez ikakvih obzira seče se grana na kojoj sedi čovečanstvo.  A odgovori koje nam je nudila generacija zenitista danas izgledaju zapanjujuće sveži. 

Рад написан за Ослобађање 2015.

Давно некад, тридесетих година двадесетог века постојао је књижевни, уметнички и више филозофски правац, познат као зенитизам. Овај уметнички покрет који је створио круг уметника и интелектуалаца окупљених око часописа ''Зенит'', чинили су битан елемент у културном и уметничком животу Београда током 20. века. Пре свега, зенитисти су имали пресудан утицај на развој модернизма и авангарде у Србији. Зенитизам је окупио многе прогресивне и модерне уметнике који су у својим деловањима, раду, прогласима, перформансима, часопису исказивали своје ставове и критичке погледе на друштво чији су били део и на стање унутар њега. Изражавали су пре свега свој став према Европи, сматрајући да је она у стању дубоке стагнације, цивилизацијске кризе након избијања Првог светског рата и пада свих вредности. За то је по њима највећи кривац била управо европска култура и друштво. Решенје за ту кризу старог континента они су видели у нашим вредностима, у јединствености и аутентичности нашег поднебља- Балкана. Један од најбољих познавалаца Зенитизма , професорка Ирина Суботић овако говори о њима: '' Зенит је кренуо са експресионистичким антимилитаристичким идејама једне духовне заједнице младих у целом свету где би братство и сарадња међу уметницима покренуло нову Европу, али са свежом крви, оном која долази са Балкана. Тоје Брабарогеније. Онај који је неискварен, који је дошао са ових чистих простора и планина, неко ко је имао нешто ново да каже и ко ће се супротставити оној старој исцрпљеној цивилизацији Европе која је покренула Први светски рат. Под балканизацијом се није подразумевало оно што се данас подразумева - ратна ситуација, цепање, већ, напротив, уједињење свих младих снага и оних који су против рата.“ Дакле једно од програмских начела зенитизма је измештање и стварање нових центара (филозофских, поетских, уметничких и људских). Свако њихово деловање била је нека врста изругивања и критике лажних величина и центара који желе да одлучују о свему и тежња и борба за креирање нових вредности по сопственој мери, стварање новог света и бољег живота. Зенитизам као покрет настаје када и његов часопис ''Зенит'' који 1921. године у Загребу формира његов оснивач и идеолог Љубомир Мицић, песник, критичар и полемичар, стуб и предводник југословенске авангарде, да би већ 1923. његова редакција због оштрих реакција у јавности била премештена у Београд где је и остала све до свог гашења 1926. године, због различитих скандала и осуда у виду "бољшевичке пропаганде и позивања грађана на комунистичку револуцију''. Током овог периода изашло је укупно 43 броја у којима су објављивани радови најзначајнијих европских и домаћих стваралаца и ликовних уметника тог доба, међу којима су били тадашњи носиоци кутурних, уметничких и цивилизацијских догађања и промена: Пабло Пикасо, Василиј Кандински, Александар Архипенко, Казимир Маљевич, Александар Родченко, Владимир Татљин, Владимир Мајаковски, Валтер Гропијус, Филипо Томасо Маринети, Ел Лисицки.... У оквиру часописа ''Зенит'' по први пут је у југословенској средини објашњен конструктивизам као нова и значајна манифестација модерног доба покренута идејама руских авангардиста. Сарадња са руским уметницима се види већ у графичкој опреми овог гласила на самом почетку његовог објављивања у пролеће 1921. године. Тада он добија одређена конструктивистичка својства како у топографским решењима корица, наслова, прелома страница, тако и у репродукцијама дела уметника- пре свега ту се издаваја као први објављени архитектонски пројекат у часопису, нацрт Споменика Трећој интернационали Владимира Татљина , затим су ту и радови Родченка, Маљевича, Ел Лисицког, Кандинског... Врхунац сарадње са руском авангардом постигнут је у 17. броју који је носио назив '' Руска свеска''. Тај број је уредио сам Ел Лисицки који је урадио посебну насловну страну у стилу свог ''Проуна''. Такође остварена је сарадња и са другим покретима и уметничким школама.

У броју 40, 1926. године објављен је текст Валтера Гропијуса ''Интернационална архитектура'' и приказ осам Баухаусових књига које су допринеле стварању индустријског дизајна, спајањем и повезивањем уметника и индустријске производње. Објављени су и планови нашег значајног авангардног уметника Јо Клека за '' Зенитеум'', као и радови многих других прогресивних уметника и интелектуалаца са простора Југославије . ''Зенитеум''- пројекат Јосипа Сајсла (зенитистички псеудоним Јо Клек) објављен у часопису ''Зенит'' Посебне везе и сарадња успостављене су са италијанским футуристичким покретом, пре свега са његовим вођом Филипом Маринетијем (преписка, објављивање футуристичких текстова и манифеста и критичко праћење њихових активности). Мицић је имао посебно интересовање и разумевање за став и однос футуриста према новим формама изражавања и новој индустријској ери, ери машине, динамике и покрета. Зенитизам је такође понудио и сопствену варијанту усхићености технологијом и научним напретком, истичући и величајући личност Николе Тесле и значај његових изума и достигнућа за развој напредног и модерног света. Мицић се пре свега дивио Тесли зато што је својим делима и радом осавременио свет, он је у њему видео футуристичког генија.

Зенитизам 
Уметнички покрет зенитизам појавио се у Југославији двадесетих година прошлог века паралелно са сличним уметничким пројектима који су се у исто време јављали у Европи. Суштинска идеја ових авангардних покрета била је у уношењу нових форми стваралаштва које би одговарале новим научним и уметничких знањима и потребама новог човека 20. века. Посебно се то осећало у критичким ставовима према друштвима која су учествовала у Првом светском рату као до тада најстрашнијем искуству модерне цивилизације, затим у успостављању међународне сарадње, у разменама знања, дружењу и стварању братских односа међу младим ствараоцима широм света. Антидогматски и антибирократски, зенитизам је био одличење авангардног понашања које се манифестовало у супротстављању свим званичним политикама, културним манифестацијама и личностима. Кроз своје манифесте уметници дефинишу циљеве и предлоге за остваривање тих циљева; одређују своју естетику и мисију: било је то време када су веровали да ће променити свет.
Оснивач зенитизма био је Љубомир Мицић (Сошице, Жумберак, 1895 - Ковин код Панчева, 1971) који је покренуо часопис Зенит (1921-1926), најпре у Загребу а потом у Београду. Успоставио је плодну сарадњу са сродним гласилима широм Европе, Северне и Јужне Америке и Јапана, окупио је убрзо велики број домаћих сарадника различитих опредељења - од експресиониста и дадаиста, кубиста и футуриста, до конструктивиста, апстрактних уметника и социјално ангажованих стваралаца. Међу њима су у почетку били Мицићев брат Бранко Ве Пољански, Бошко Токин, Драган Алексић, Растко Петровић, Станислав Винавер, Милош Црњански, Душан Матић, Тин Ујевић, Маријан Микац, Ристо Ратковић, Мирко Кујачић,  Јосип Сибе Миличић, Андра Јутронић и др. Међу страним сарадницима треба истаћи Ивана Гола (који је био ко-уредник од 8. до 13. броја Зенита), Иљу Еренбурга, Лазара Ел Лисицког, Пола Дермеа, Андреа Салмона, Владимира Талина, Филипа Томаза Маринетија, Паола Буција, Раула Хаусмана, Василија Кандинског, Сержа Шаршуна, Александра Архипенка, Робера Делонеја, Жана Епстајна, Марка Шагала, Валентина Парнаха, Сергеја Јесењина, Лајоша Тихањија,  Бориса Пастернака, Ласла Мохољ-Нађа и многе друге.
Нажалост, многим образованим људима око нас Зенит је непознаница, што и не чуди нарочито; у децембру 2013. године нигде није било могуће купити једину преведену књигу са француског Љубомира Мицића, „Бараброгеније Децивлизатор“, писану у Паризу, јер је једино штампано издање из 1993. године.
Зенит
Сунце у својој највишој тачки, када је најјаче. Занимљиво и врло адекватно име за нову естетику и уметност, али и за моменат који описује јужнословенске народе у то време, поготово народ који је унео у јужнословенску државу највише државотворности, и жртава. А ево и зашто... Завршава се Први светски рат и у многим европским центрима се ослобађа млади, неискаљани дух; у напредној омладини јавља се бунт против старих вредности и жеља за другачијим, животним, новим погледом на свет и уметност.  

После Првог светског рата ствара се  Краљевина СХС. Нема више Аустроугарске монархије у чијем саставу су до тада били Словенија, Хрватска, Војводина и велики део Босне и Херцеговине. Након ратова - мир и дуго чекана и жељена слобода, тада за већину грађана. Хрватски народ је добио конститутиван статус, први пут после девет векова. У Загребу, где је завршио студије филозофије, Љубомир Мицић је најпре објављивао експресионистичку поезију, бавио се глумом и писао критике, а потом је 1921. покренуо часопис Зенит, у којем излаже  свој  пацифистички и хуманистички поглед на свет. Због радикланих левих идеја и бескомпромисних критичких ставова, изнетим у многим текстовима, поезији и манифестима, наилази на отпор како у Загребу, тако и у Београду где се доселио 1923. године. С друге стране, привлачи пажњу  многих водећих авангардних личности и покрета тог времена у Европи, са којима ступа у равноправну сарадњу и даје им простор у свом часопису. Објављује текстове на многим језицима, понекад у преводу који јеуглавном радила његова супруга и секретар Зенита Анушка Мицић - Нина-Нај. 
Које су идеје зенитизма? 
Као што је то било заједничко већини авангардних покрета, у уметничком смислу зенитизам представља спој различитих идеја и облика који су значили раскид са класичним начинима изражавања, како у књижевности тако и у ликовним уметностима: тежи се слободном стиху, немиметичкој ликовној форми,  наглашава се вредност прималне естетике, инстинктивног и подсвесног, негује се изразити и непомирљиви критички дух, верује у моћ неисквареног човека с Балкана  - оваплоћеног у метафоричној фигури Барбарогенија који ће препородити стару и уморну Европу. Та идеја Балканизације Европе је најпрепознатљивији знамен зенитизма.   
 Мицић је осетио нови дух који је завладао Европом након рата. Пропагирао је  идеју антиимперијализма и еколошку свест, наслућујући да ће масовна производња утицати на загађење и дехуманизацију. Заговарао је спорт и здрав живот ((ходање)) насупрот коришћењу машина, објашњавајући да ће машине смањити људскост у људима. Пропагирао је нову уметност и нову архитектуру као одговор модерног доба и савременог начина живота.  
Октобра/новембра 1922. године изашао је двоброј 17/18 Зенита у којем је главна тема била руска авангардна уметност - у књижевности, ликовној уметности, позоришту, филму. Ту Руску свеску - као врхунац уређивачке политике -  уредили су Иља Еренбург и Лазар Ел Лисицки који је дао и нацрт за насловну страницу у духу свог познатог Проуна. Тада се шири интересовање за конструктивизам али истовремено присутан је и италијански футуризам и његова слобода уметничке форме, док посвећеност свету технике и њене будућности Мицић тумачи кроз анализу изума Николе Тесле. Постепено се у часопису Зенит све више јављају социјалне идеје као владајући дух времена.
 У Београду априла 1924. Мицић организује чувену изложбу авангардне уметности у Музичкој школи Станковић са бројним излагачима и преко сто дела значајних уметника, која су углавном остала у његовој колекцији. Мицићева богата заоставштина је након његове смрти подељена је између Народног музеја и Народне библиотеке Србије. 
 Када су судски процеси учестали због Мицићевих бескомпромисних текстова, и када му је претио затвор због текста Зенитизам кроз призму марксизма (Зенит, бр. 43), он је децембра 1926. побегао преко Ријеке у Париз и тамо наставио да пише искључиво на француском језику. У свом роману „Барбарогеније Децивилизатор“ указује на то колико власт у Европи постаје корумпирана и поткупљива. Велича српску жртву дату за слободу. Кроз лик свог романа Барбарогенија залаже се за варваризацију и балканизацију Европе, што је била његова препознатљива зенитистичка идеја. Поред тога, истиче величину подвига српског сељака, који је на бојиштима доказао своју моралну снагу. 
Паралелно са Зенитом у Загребу живе и раде  Травелери. Била је то  група младића и једна девојка из имућнијих загребачких породица; њихов рад до недавно није био познат широј јавности. И они су имали свој манифест и састанке, на којима су позирали и сликали се  ритуално у смешним оделима. 
 Прозвали су их Млади зенитисти, а они су себи дали име Група идиота. Приређивали су почетком 20-тих година арт перформансе по Загребу. Знали су да се на улицама Загреба клањају коњима носећи велике наочари без стакала.  Направили су представу која је била тако напредна и провокативна да су због ње сви чланови групе били избачени из својих школа и са факултета. У манифесту им пише „неозбиљност, игноранција, тјесногрудост, незрелост, знакови душевних обољења, настајање потпуно сувишне изолације“.
Иза себе су оставили богату уметничку заоставштину која показује колико је авангарда била изузетно ангажована и активна на овим просторима.
 
Вођа Травелера био је Чедомил Плавшић, син Душана Плавшића, познатог и угледног банкара, културног прегаоца, писца, оснивача и уредника  неколико часописа из културе и уметности, колекционара, мецене сликара и вајара модерних тенденција али и мецене јужнословенске авангарде. Травелери су били студенти и гимназијалци, који су уметност спојили са својим животима и били спремни да погину за њу. Драстичан пример је пружио Миха Шен (Miha Schőn), који је на футуристички начин био одушевљен индустријским напретком, и као пилот изводио перформансе и арт-егзибиције у авиону изнад железничке пруге Београд–Загреб, на одушевљење путника пролазећих возова. У једном од радикалнијих акробатских покушаја је и погинуо 1930. године. За собом је оставио колаж о експерименту Николе Тесле.
Травелери су били информисани о савременим светским дешавањима на пољу културе. Слушали су џез. Бавили су се фотографијом, фотоколажима. Писали о својим догодовштинама. Редовно су се састајали и једни другима реферисали о постигнутим животно-уметничким достигнућима. Распршили су се по Југославији, стекли разнолико образовање, постигли врхунске домете у својим областима и увек остали међусобно блиски. «Завет ћутања« је остао на снази чак и седамдесестих година када су се неки нови клинци бавили у Београду „новом уметношћу перформанса“. Ни тада нико није знао за Миху Шена и његове егзибиције.
Београд, Загреб, Сарајево
Када су у тадашњој загребачкој гимназији, данашњем Музеју Мимара, млади Травелери њихали у ритму тада нове чудне џез музике картонске облакодере и спремали се да уведу правог магарца и шокирају публику авангардном зенитистичко-дадаистичком естетиком, нису очекивали протеривање из школа и са факултета. Али, то се десило. 
 Да ли се тада родила идеја о живљењу кроз уметност, о  стварању уметничких дела која ће живети и тада,  као и сада? Како, питате се?
Члан младалачке екипе Травелери је био и Милош Сомборски, син прве забрешке учитељице, Јулке Вићентијевић, која се удала за председника Српске банке у Загребу Исидора Сомборског. Милош је био задужен у Травелерима за фотографију. Јосип Сајсл (алијас Josif-Jo Klek - Josip Seissel) и Милош Сомборски били су касније архитекте-урбанисти, који су својим урбанистичким плановима одређивали изгледе градова широм Југославије. У ритму џеза зањихани картони и насликани облакодери из гимназијске сале претворили су се у Нови Загреб и Нови Београд.
Данас је неопходно огласити ко су они који су формирали земљу у којој живимо, шта су хтели и на шта су нас заветовали ти млади, генијални људи још двадесетих и тридесетих година 20. века.
Јосип Сајсл је као Јо Клек био сарадник Љубомира Мицића и члан Зенита и Травелера. Пројектовао је као архитекта-урбаниста делове Загреба, Макарске, Башког Поља, Шибеника, Мљета и Никшића, те парк Максимир, спомен-подручја у Загребу и Плитвичка језера. Милош Сомборски је био директор Урбанистичког завода Београда од 1950. до 1972, у време најинтензивније изградње Новог Београда, трга Николе Пашића, редефинисања изгледа Славије, трга Републике. Пројектовао је и Ново Требиње, делове Подгорице, Сарајева, Улциња и Цетиња, као и Барску луку. Био је одређено време и декан сарајевског Архитектонског факултета
Урбанистички план Милоша Сомборског предвиђао је да се споји Велико ратно острво са обалом; Београд је требало да буде престоница са великим просторима за културу, спорт и парковима уз Саву и Дунав. Касније је уређена Ада Циганлија на Сави. 
Наука.
Крајеви на којима је измешан српски и хрватски етнос дали су Николу Теслу, Милутина Миланковића, Милеву Марић, Михајла Пупина, светске величине које су вишеструко утицале на судбину човечанства. 
Период после уједињења је период опијености слатком победом и посебним статусом међу савезницима-победницима. Србија је у то доба имала у свету свеопште поштовање и дивљење због поднете жртве, као и због јуначког јуриша у победу, али и због горепоменутих научних величина. У уметничком смислу се такође десио процват.
Зенит... Малограђанске структуре које су тада биле доминантне омаловажиле су и натерале авангардисте најпре да се иселе из Загреба и потом и из Београда, али данас када уђемо у дубоку анализу општих научних, уметничких и  социолошких аспеката тог периода, намеће се пар занимљивих закључака.
Идеја зенитизма промовисала је српског сељака,  слободоумног ослободиоца интелектуалца, који је из природе и искона на својим плећима изнео ослобађање, али и претварање Србије из турске нахије у респектабилну краљевину са модерним здањима и институцијама. Сањан је сан слободе Косова у рајском српском сеоском домаћинству, са крушкама, јабукама и шљивама, са кравама, свињама и пилићима и огњиштем и иконом. Нада о освети и слободи који је лебдео изнад свих, подгрејан кнежевским грбом-Време и моје право 1389-1815 и мачем између та два броја, је остварен. Међутим, новац је зазвечао, никле су банке, постала су битна места у амбасадама, завладала је опијеност победама и новом позицијом међ европским народима. Било је лако банкарима да потуре тржишне утакмице са имагинарним циљевима од кредита уз обећањее светле будућности која чека.   Десила се општа помама за европском модом, музиком, буржоаским хедонистичким вредностима.Почело је да се моли, али у страним банкама, за кредите, да се плате прљаве технологије. Они који су освојили слободу и уздигли Србију су заборављени. Узалуд су људи попут Љубомира Мицића упозоравали да је домаћа пољопривреда и логичан и најбољи пут.
Направљен је неповратан избор. Нажалост, сада се види да је избор био погрешан и кобан. 
Забрежје Ослобађање
Фестивал Ослобађање и Забрежје имају везу са науком и авангардом тог доба. Та веза је више поетска него естетичка или конкретна. Милоје Вићентијевић, деда горе поменутог Милоша Сомборског, је најпре школовао своју ћерку да буде прва жена у образовању у обреновачком крају, а потом на Забрешком граду - поклонио своју земљу да се на њој сазида нова школа.Тако је са Перила премештена школа на Забрешки град.
На Перилу је 80 година раније Прота Матеја Ненадовић, у породичној кући Вићентијевића, тада Ружичића, написао прво дипломатско писмо након дизања устанка у Орашцу. Јулка Вићентијевић је упознала Исидора Сомборског док је учила за учитељицу. Како су сви остали и били јако привржени Србији, Милошев архитектонски рад је била кућа на прузи између Забрежја и Обреновца. У летњиковац су Сомборски долазили из Београда возом због родбине на Перилу, квалитетне обреновачке бање и због плаже на Вићу. 
Милошева сестра Вида је била удата за Светозара Варићака, који је живео са Ајнштајновима у Цириху кад су формулисали теорију релативитета. Отац Светозаров, Владимир, био је чувени математичар на пољу нееуклидске математике; сачувана је и објављена његова чувена преписка са Милевом и Албертом у десет писама, која се чувају у музеју у Јерусалиму. Занимљиво је да је Владимир предавао математику Милутину Миланковићу, и да га је овај упамтио као најбољег предавача којег је икада слушао.
Перило je до скоро била дивља депонија. Ћира и пруга дуго не постоје. Шине су склоњене, мост за потребе снимања холивудског филма дигнут у ваздух. Због Ђердапа и подигнутог нивоа Саве, Виће више није пешчана плажа, а Обреновац због свеопште загађености не може да буде проглашен за бањско место.
Некадашњи воћарски крај са пругом, бањом и феноменалном плажом данас наткриљују димњаци из којих куља злокобни и штетни црни дим. 
Зенит и Ослобађање
Склоњена је дивља депонија на Перилу и тамо правимо арт излетиште. Забрешки град преуређујемо у историјски музеј на отвореном и локацију са културним садржајима ради личног и уметничког ослобађања. Да ли је претенциозно сматрати да постоји веза између Зенита и идеја на простору Забрешког града и Перила које кроз фестивал Ослобађање спроводимо у дело, остаје сваком понаособ на суд. Ако неки простор треба да буде простор јединственог споја националне историје, авангардне музике и уметности и повратка природи - то онда може бити забачено Забрежје са природом на Перилу, луком, историјским музејем и годишњом манифестацијом 7.7. на Ивањдан. Добродошли!!!

Ljubomir Micić 
BARBAROGENIJE
Moja nova pesma je besna munja matere sunca
Sav obruča zemlje je gorući ekvator
Hej otkuda vi zraci pobune marsove
Moji su osećaji otupeli za obične ljubavi ljudske
Ti čija se to mržnja ukočila pod mojim pogledom
Moja su pleća preuska za buntovne valove novih planeta
Mada ponosan ljubim jednu jedinu ženu
Avaj 
Samo sam nov zemaljski čovek starog nevremena
Lako je vama laka marsovska telesa
Vi možete padati i lomiti krila koliko vam drago
Vi možete u slobodi da se uzdignete
Ja 
Ja ne smem ni da pokleknem
A kamoli pasti na ovoj planeti
Još divljački sam vezan i ne mogu da se propnem
Ah divlje bi da riknem u planine balkanskoga kontinenta
Zverski uhvaćen u lisičine istoka i zapada
Jaoj
O vi marsove bedevije i suludi fantomi
I vi ždralovi raskrinkane evropske venere
Vi ne znate za grčeve ove tužne jednom pregažene zemlje
Vi ni ne slutite proklete turske meridijane
Vaša su braća uzalud lokala mladu balkansku krv
Neka – na mnogaja leta: vaša mržnja i moja ljubav
Naša je zastava danas nebo
Moja je otadžbina od vajkada zemlja
 I još ćemo se vijugati na bogovskim vešalima
Aman 
Ali nove bolove osvetiće barbarogenije.